Privredno pravo kao grana pravnog sistema obuhvata važeća pravna pravila kojima su regulisani položaji privrednih subjekata i njihovi pravni poslovi koji imaju privredni karakter. Ono predstavlja ukupnost svih oblika trgovačkih aktivnosti.
Privredno pravo je proizašlo iz građanskog prava. Ipak, zadržalo je svoje osobenosti, narocito one koje proizilaze iz obligacionih normi. Predmet ove grane prava predstavljaju pravila kojima se reguliše status (pravni položaj) privrednih subjekata i njihove pravne odnose. To su prvenstveno norme, pretežno imeprativne prirode, kojima se reguliše nastanak, oblici, bitna obeležja, imovina, organi, zastupanje privrednih subjekata, nadzor nad njihovim radom, udruživanje i prestanak.
Načela privrednog prava:
- Autonomija volje
- Ravnopravnot strana
- Prenosivost imovinskog prava
- Imovinska sankcija
- Zaštita na privatni zahtev
- Dispozitivnost normi
Autonomija volje, kao opšte načelo, kako u građanskom tako i u privrednom pravu, podrazumeva da subjekti mogu slobodnom voljom zasnivati pravne odnose, te da slobodno odlučuju o vršenju prava koja im pripadaju. Ovo načelo obuhvata: 1) slobodu zasnivanja pravnih poslova i 2) slobodu vršenja prava.
Sloboda zasnivanja pravnih poslova podrazumeva slobodu pravnog subjekta da zasnuje ili ne zasnuje pravni odnos sa drugim subjektom, takođe da bira stranu sa kojom će zaključiti posao i da sa tom stranom eventualno odredi sadržinu pravnog posla.
Sloboda vršenja prava podrazumeva ovlašćenje privrednih subjekata da o vršenju ili nevršenju prava, kao i o načinu vršenja, raspolaganju pravima i njihovoj zaštiti odlučuje po svojoj volji.
Ravnopravnost strana je načelo koje podrazumeva jednak položaj svih učesnika u poslovnopravnom odnosu. Fizička lica u ovim imovinskopravnim odnosima jednaka su u svim pravnim situacijama.
Većina imovinskih prava, kao što je privredno, po pravilu su prenosiva. Voljom njihovog imaoca ili na zakonom određen način, ta prava se prenose sa jednog subjekta na drugi. Neka imovinska prava su neprenosiva, kao što je pravo na plodouživanje, koje je neprenosivo zato što je vezano za ličnost. Neprenosivo je i zakonsko izdržavanje pošto je takođe zakonom vezano za lica.
Imovinska sankcija je građanska obaveza subjekta, odnosno odogovornost zbog neizvršene obaveze. Imovinska sankcija se primenjuje na dužnika koji ne izvrši obavezu koja se sastoji u ekvivalentnoj činidbi ili ukoliko zadocni sa ispunjenjem te obaveze.
Zaštita na privatni zahtev titulara prava, proizilazi iz načela autonomije volje. Državni organ po pravilu ne pokreće postupak po službenoj dužnosti već na privatni zahtev imaoca ugroženog prava. Zahtev se po pravilu podnosi sudu, ali i organima uprave.
Većina normi imovinskopravnog karaktera su dispozitivne što znači da subjekti privrednog prava ne moraju prihvatiti dispozitivne zakonske norme. Strane mogu svoj odnos urediti drugačije nego što je rešeno zakonom, ali ne protivno prinudnim propisima.
Subjekti privrednog prava su preduzetničko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. U izvore privrednog prava ubrajaju se, pre svega zakoni i podzakonski akti koji uređuju ovu oblast. Odmah iza propisa kao izvor privrednog prava nalaze se ugovori kojima se uređuju međusobni odnosi privrednih subjekata. Veliki uticaj na uređenje ovih odnosa ima običajno privredno pravo koje utiče na brzinu promena kroz svoje uzanse i kodificirane poslovne običaje.