Dve su vrste povreda na radu ili u vezi sa radom:
- Povrede usled nesrećnih slučajeva na radu i u vezi sa radom.
- Povrede prava zaposlenih na radu ili u vezi sa radom.
Prva vrsta povrede odnosi se na situaciju kada je zaposleni pretrpeo neku fizičku povredu, da je došlo do profesionalne bolesti ili da je nastradao na radu ili u vezi sa radom.
Druga vrsta povrede odnosi se na situaciju povrede prava zaposlenog koju ovaj ima po zakonu, a ista prava mu poslodavac uskraćuje.
Zakon o radu onom zaposlenim koji je pretrpeo povredu na radu ili oboleo od profesionalne bolesti, daje pravo da za vreme bolovanja ima pravo na isplatu 100 posto prosečne zarade ostvarene u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, a po zakonu ova isplata ne može biti manja od minimalne zarade. Isti zakon propisuje obavezu poslodavca da u svim ovum slučajevima naknadi štetu zaposlenom u skladu sa opštim aktom i zakonom, a u našem pravu to je, naravno, Zakon o obligacionim odnosima.
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju daje prava da za slučaj telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću zaposleni može da ostvaruje pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje ili pravo na invalidsku penziju u slučaju da je nastano potpuni gubitak radne sposobnost koji se ne može otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom. Povreda na radu, u smislu imenovanog zakona, smatra se povreda osiguranika koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu koga je osiguran, koja povrda je prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma.
Kao povreda na radu podrazumeva se i oboljenje osiguranika koje je nastalo kao isključiva posledica nekog nesrećnog slučaja ili više sile za vreme obavljanja rada po osnovu koga je osiguran ili u vezi sa njim, dok profesionalne bolesti predstavljaju bolesti koje nastaju za vreme osiguranja, a koje su prouzrokovane dužim neposrednim uticajem svih uslova na radom mestu, odnosno na poslovima koje je zaposleni obavljao. Telesno oštećenje postoji ukoliko dođe do gubitka, bitnijeg oštećenja ili znatnije onesposobljenosti delova tela ili pojedinih organa.
Ukoliko oštećenje iznosi najmanje 30% osiguranik ima pravo na nadoknadu. Telesno oštećenje od 30% je osmi stepen povređenosti, od ukupno osam, što ga čini najtežim. Sva ova prava osiguranik ostvaruje pred Fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje i pred Zavodom za socijalno osiguranje.
U praksi se poslodavci često osiguravaju od odgovornosti za povrede radnika na radu u osuguravajućim kućama, te u tom slučaju radnik ima pravo da odštetni zahtev uputi osiguravajućoj kući kod koje je poslodavac osiguran. Kada ovog osiguranja nema, odštetni zahtev se uručuje poslodavcu. Pri tome, zakon razlikuje subjektivnu i objektivnu odgovornost poslodavca. Subjektivna odgovornost podrazumeva da je poslodavac kriv za nastalu štetu i to ako je svojom krivicom na neki način prouzrokovao štetu, a objektivna – suprotno, kada poslodavac odgovora bez obzira na svoju krivicu jer poseduje određene stvar ili obavlja specifične opasne delatnosti. Osim naknade štete za nastalu povredu, radnik ima pravo da potražuje i nakanadu nematerijalne štete. Visina odštete ne može unapred da se odredi, već ona zavisi od brojnih parametara i ceni se posebno u svakom konkretnom slučaju. Najbolje je da se poslodavac i radnik dogovore o naknadi štete bez pokretanja sudskog postupka, ali ako dogovora nema, radnik ima pravo da pokrene sudski postupak.