(dopuna stava VKS od 16.09.2021. god.)
Vrhovni kasacioni sud je na sednici Građanskog odeljenja održanoj dana 22.05.2018. godine doneo pravni stav u kome navodi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga, međutim ponuda banke mora da sadrži jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Takođe ovi troškovi mogu biti iskazani u procentualnom iznosu, ali se naplaćuju isključivo kroz obračun kamatne stope.
Kao što je i očigledno, nijedna banka do sada nije iskazivala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita u svojim ponudima, a svakako da nije obračunala ove troškove kroz obračun kamatne stope.
I to se nastavilo, sudska praksa je ujednačena, klijenti su utuživali banke i ostvarivali parvo na povraćaj stečenog bez osnova. Višestepeni sudovi su odbijali žalbe tuženih, Vrhovni kasacioni sud je odbijao presudama posebne revizije tuženih, sve do 16.09.2021. god, kada je osvanula dopuna pravnog stave, istog Vrhovnog kasacionog suda, koja kaže, da banke ne moraju da objašnjavaju i iskazuju podatke na šta se te nezakonite naknade za obradu kreditnog zahteva, koje klijentima naplaćuju, odnose.
Odmah zatim, Udruženja banaka počela su da pozivaju klijente da se odreknu tužbi zbog naplate troškova obrade kredita. Tog trenutka, vladavina prava je u nestala, poverenje u najvišu, najjugledniju sudsku instancu u državi je prokockano. Pravna nesigurnost postala je glavno oličenje srpskog pravosudja.
Dopuna pravnog stave iz 2018. god, Vrhovnog Kasacionog Suda u suprotnosti sa dosadašnjom praksom ovog suda i obrazloženjima revizijskih odluka, a takođe direktno narušava pravnu sigurnost građana i stvara mogućnost različitih tumačenja i odluka nižestepenih sudova.
Potpuno je iracionalno menjati zakonske norme stavovima i mišljenjima. Dopuna stava iz 2018.god, treći je pokušaj da se zaustavi zakonito ostvarivanje nadoknade nezakonito naplaćenih troškova za obradu kreditnog zahteva.
Čak i pored ovoga, prilikom naplaćivanja troškova obrade kredita, banka je klijentima iznose naplaćivala u trenutku puštanja kredita u tečaj što predstavlja povredu načela savestnosti i poštenja. Sam Vrhovni Kasacioni sud je u obrazloženju svoje presude od 04.06.2020. god, naveo da
“… iako je sam specifikovao način obračina troškova obrade kredita, tuženi (banka) je zadržao u spornom ugovoru o kreditu ovlašćenje da u vezi sa ovakvom nadoknadom umanji I kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu, suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koji je sam sačinio i prezentovao tužiocu (klijentu banke). Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, jer je suprotno načelu savestnosti i poštenja propisanog u čl. 12 Zakona o obligacionim odnosima. Odredba čl. 1 Ugovora o kreditu koja tim povodom povezuje parnične stranke izložena je posl, posledicama ništavosti. Usled posledica ništavosti, prema čl. 104 Zakona o obligacionim odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi sporog ugovora o kreditu. Sledi da tužilac osnovano potražuje iznos u tužbi, kao sredstvo koje je tuženi zadržao iz odobrenog kredita tužiocu u skladu sa odredbom koja se odnosila na troškove obrade kredita, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu čl. 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.”
Zaključujemo da dopuna stava Vrhovnog Kasacionog suda je u potpunoj suprotnosti sa samim stavom istog suda, kao i sa prethodno donetim odlukama, u kojima isti sud potvrđuje da su banke prilikom naplate troškova obrade kreditnog zahteva prekršile osnovno načelo koje se mora poštovati prilikom zaključenja ugovora o kreditu, načelo savesnosti i poštenja.